Svetski a naš

Kad god rešim negde da krenem moja prednost je što to mogu i radnim danom.Nisam vezan za vikend pa sva mesta koja posecujem budu još lepša nego kad je gužva…

Danas sam u Šidu. Šid ima puno toga ali ja ne mogu svaki čas da izlazim i ulazim u kombi pa se u startu opredelim za nešto  što mogu onako u cugu da obidjem. Tako i sad. U glavnoj ulici nalaze se Nikolajevska crkva a dole niže galerija Save Šumanovića.

 

Šid ima šume, ima reke, ima jezera a ima i rimski sarkofag koji kaže da je Šid stariji nego što se misli. Današnji Šid formirao se krajem 17 i početkom 18-og veka. Za ime Šid vezane su brojne legende. Po jednoj ime potiče od reči SITA što znači šikara koja je rasla pored naselja, zatim po madjarskoj reči HID što označava most preko potoka a najverovatnije da je dobio ime od nemačke reči SCHEID što znači granica jer se i nalazio na tadašnjoj granici. Kada se prešlo na ćirilično pismo ova reč posteje Šid a 1773 god carica Marija Terezija Šidu dodeljuje status grada.

Šid  je imao i čuvenog Savu Šumanovića. Sava je ovde proveo detinjstvo i poslednu deceniju svog života .Zahvaljujuci njegovoj majci  Persidi koja je sa gradom sklopila dogovor o osnivanju spomen zbirke mi danas možemo da uživamo u slikama jednog od najvećih srpskih slikara.

Galerija je pristupačna za invalide u jednom delu u drugom smo se malo pomučili ali vredelo je.

Sava Šumanović je vec  kao gimazijalac Zemunske gimnazije znao da će biti slikar ali je otac imao druge planove.

Zahvaljujući diplomatskoj umešnosti njegove majke prvo se obreo u Zagrebu a zatim posle prve izložbe obreo se u Parizu.

Tamo se Sava vraćao više puta. Nije uvek bio priman kako treba iako je bio veliki frankofil. Jednom su mu uskratili vizu pa je u tridesetoj godini kao već formirani slikar morao da se prijavi kao učenik da bi mogao da ostane u gradu. Sava je predano radio i učio pokušavajući da pronadje i izgradi svoj stil. U tom periodu nastala je čuvena slika Pijani brod za svega sedam dana i noci, svakako jedna od najznačajnijih u zbirci, ulje na kartonu iz 1927. godine.

Otežani uslovi rada kao i niz ličnih razloga, smrt oca, bolest primorali su majku Persidu da dovede svog jedinca kući. Tada nastaju neke od najpoznetijih Savinih slika po rečima stručnjaka.

Sava pronalazi inspiraciju u svom okruženju, neumorno je sa kočijašem obilazio Šidske predele i skicirao. Prema rečima stručnjaka pronašao je i svoj stil,više nije slikao četkicom već slikarskim nožićem, linije su se gubile u gustim nanosima boja.

“Ciklus Šidijanke, prvi put je izložen i u potpunosti prikazan, na šestoj samostalnoj izložbi u Beogradu 1939. godine. Ciklus je započeo serijom pojedinačnih ženskih aktova, da bi postepeno povećavao broj figura do sedam, a samim tim povećavale su se i dimenzije slika. Za sve figure koristio je isti model, jedini koji je imao u Šidu. U Parizu su mu pozirali najpoznatiji modeli tog doba, kao što je Kiki, kraljica Monparnasa, a u Šidu mu je bilo potrebno pet godina da pronađe model za akt. Ovaj ciklus Kupačica očigledno je odavno bio kao ideja osmišljen i definisan a od trenutka kada je pronašao model, izuzetno brzo i realizovan.”

Slika predstavlja Savin stil slikanja koji je on nazivao “kako znam i umem”. Figure koje su u prvom planu smeštene su u izmaštanom pejzažu kakav ne postoji u okolini Šida.

Sava se brinuo i o imanju. Finansijska situacija nije bila baš najbolja ali to nije sprečilo Savu da meša boje od jeftinijih sirovina ili da reciklira stara slikarska platna.

Ali slike su svetle i prepune boja a Sava je u svom elemantu, sa svojim stilom koga zove zverski stil “kako mi ga motiv, moje znanje i raspolozenje diktira”.

Ali rat je došao u Šid koji postaje deo Nezavisne države Hrvatske. Ćirilica je bila zabranjena pa se Sava u znak protesta potpisivao samo sa godinom kada je slika nastala.

Po njega su došli 1942 god. Sava se obukao, pozdravio sa očajnom majkom i završio svoj poslednji dan u Šidu. Ubijen je posle mučenja i sahranjen u zajedničkoj grobnici u Sremskoj Mitrovici.

Na Štafelaju se sušila slika Beračice koju je završio dva dana pre toga.

Beračice  tri platna koja se nastavljaju jedno na drugo kao filmska traka. Ovo je bio početak novog ciklusa koji umetnik nije stigao da realizuje. Smatra se da su na slici predstavljeni osnovni simboli hrišćanstva kroz crno groždje i zrelo žito a to su vino i hleb, simboli tela i krvi isusove, sa dvanaest žena kao dvanaest apostola. Neke su u skoro molitvenoj pozi dok su druge zagledane u polje žita izmedju razmaknute vinove loze.

Gde god nadješ dobro mesto tu stepenice posadi………….Ovime su obesmislili rampu na ulazu jer ove vode do glavne galerije..

“Umetnički fond Galerije u Šidu broji 417 dela, od toga 350 slika urađenih tehnikom ulja na platnu i 67 skica u raznim tehnikama (crtež, pastel, akvarel, razblažena tempera).

Najveći broj slika pripada poslednjem stvaralačkom periodu (šidskom), naslikane su u Šidu tokom poslednje decenije slikarevog života.”

Crkva Svetog Nikole

Crkva Svetog Nikole je podignuta u drugoj polovini 18-og veka u baroknom stilu.

 

 

 

Vinova loza, ružini pupoljci i i hrastovo lišće obavijaju se oko stubova i ikona na ikonostasu.

“10. septembar 2006. Deo moštiju svetog velikomučenika, srpskog kneza Lazara, donesen je iz fruškogorskog manastira Ravanica u Šid, gde će trajno ostati. Mošti su u Šid donesene u pratnji episkopa sremskog Vasilija i episkopa osječko-poljskog i baranjskog Lukijana.”

Od ovolike količine kulture čovek mora da predahne, kafića ima svugde a kafa i kolač su moj izbor.

Putovao i uživao Marko Veličković

2 thoughts on “Svetski a naš”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *