U maju 2026. godine pošli smo u Monako iz Nice. Putovanje vozom iz Nice traje 30-tak minuta duž Azurne obale. Transport obavljaju TER vozovi, koji idu često, nisu skupi i relativno čisti…
Prethodne godine bio sam u Parizu i što se tiče vozova proveo sam se kao bos po trnju. Zato ništa dobro nisam očekivao od vozova na relaciji Nica – Monako, koji pripadaju istom sistemu. Ali želeo sam da pokušam i uradio sam, kao i uvek, domaći zadatak. Pročitao sve horor priče o putovanjima u kolicima i proćaskao sa lažljivim AI-em.
Saznao sam da je protokol sledeći.
U Nici postoji centar, koji služi da vam olakša muke i da pravu informaciju. Centar se nalazi na železničkoj stanici. Lepo je obeležen i lako ga je naći. Ali to je ujedno i sve što je bilo lako u organizaciji ovog putovanja.
Protokol je sledeći: putovanje treba najaviti 48 sati unapred, računajući samo radne dane. To znači da za putovanje u utorak prijavu podnosite u petak. Ja sam otišao već u četvrtak da bih sve završio na vreme. Dočekala nas je prazna kabina, što me nije iznenadilo jer je i u Parizu to bila česta pojava. Nakon petnaestak minuta čekanja pojavila se osoba zadužena za ovaj posao. Kada smo rekli da želimo da zakažemo putovanje do Monaka, kratko nas je saslušao, dao nam papirić i rekao da se zakazivanje obavlja telefonom. Nije ga zanimalo što smo već bili tamo, niti to što je on jedan od retkih zaposlenih koji govori engleski, i može da nam pomogne.
Pitali smo ga da li može da nam pokaže peron jer ja sam u mehaničkim kolicima, pa je malo improvizacije moguće. Dobili smo odgovor da on ima važnija posla i da nema vremena.
Prišla nam je i jedna radnica, koja odlično priča engleski i dotukla nas je potpuno kada je rekla da može da se desi da ostanemo zaglavljeni u vozu jer Monako nije zadnja stanica.
Silno obeshrabreni, rešili smo da rizikujemo, jer karte nisu skupe i najgori scenario, koji može da se desi je da ako razmak izmedju platforme i perona bude veliki, odustanemo od putovanja.
Dodatno smo se posavetovali na biletarnici i kupili kartu.
Došao je i taj dan putovanja u Monako. Stanica u Nici ima nekoliko koraka, koje vidim kao minsko polje.
Iza pokretnih stepenica postoji lift, koji vas vodi na galeriju. Odatle drugim liftom silazite na željeni peron.
Uvek kada vidim jedan lift razmišljam šta mogu da uradim ako jedan od njih ne radi. To su draži putovanja u kolicima.
Ovoga puta imao sam preča posla. Fokus mi je bio na platformi voza u koji je trebalo da udjem.
Toga dana pored mene su prošle još dve osobe u električnim kolicima i iza njih je išao radnik sa malenom portabl rampom. Pomislio sam, ako bude problema i ja ću da se popnem uz njih. Ali malo sutra. Radnik je samo odmahnuo rukom i rekao da ja nisam zakazan. On je već ovde, ja sam već ovde ali ne može.
Šta reći!!!!
Kako se poštuje protokol za ne uraditi nešto…
Medjutim, voz je stigao, nisam imao vremena da razmišljam o nepravednosti života, vreme je da udjem. Razmak izmedju platforme i voza bio je oko 15-ak cm i to je najveći razmak, koji sam na ovom putovanju video.
To moja kolica uz malu pomoć mogu da savladaju. I Voila! Eto mene na pristupačnom putovanju za Monako.
Uživanje u čarima Azurne obale kvarilo je mat staklo na dosta olinjalom francuskom vozu.
Opštem utisku doprinosili su i mirisi, koji su dopirali iz obližnjeg toaleta. Od toga nisam mogao da pobegnem, jer većina vozova ima stepenice unutra.
Hteli ne hteli, bićete na ulazu i svi će vas preskakati. Ali ne žalim se, ušao sam i ostaje mi samo da rešim još jednu brigu a to je kako da izadjem iz voza. Po protokolu,ako uspete da zakazete putovanje,prilikom izlaska iz voza takodje ce vas sačekati osoblje sa rampom.
Tokom ove avanture, shvatio sam da nema pravila što se tiče putovanja u invalidskim kolicima na ovom delu Azurne obale. Na svakoj stanici do Monaka različiti su razmaci izmedju platforme i voza. Nisu ni svi vozovi isti. Pa ako dodjete jednim i poradujete se kako je sve bilo super, u povratku vas čeka neki drugi peron i neki drugi voz.
U svakom slučaju, stigli smo u Monako. Ovde je razmak bio još manji, ali to opet zavisi od perona i od samog voza.
Pobednički sam izašao i kročio u novu državu.
Monako stanica je posebna priča. Uklesana je u stenu i ima nekoliko izlaza. Kada ste u kolicima pažljivo birajte gde izlazite jer nisu svi izlazi najbolje rešenje.
Osim toga na izlazu može da vas sačeka nizbrdica ili uzbrdica. Ja sam dobio savet da izadjem kroz ovaj izlaz, koji je potpuno ravan i dostupan za kolica.
Izlaz se završava na trgu gde odmah možete da uhvatite autobus br 1 i 2, koji vas voze na Stenu gde se nalaze neke od najvažnijih atrakcija u Monaku. O tome sam više pisao ovde.
Zaključak
Osobe u električnim kolicima i skuterima će ipak morati da zakažu putovanje u Monako. Ili ako ne želite da zavisite od mrzovoljnog francuskog osoblja „čast izuzecima“ ponesite sa sobom malu portabl rampu, ona će vam biti sasvim dovoljna. U mehaničkim kolicima ovo putovanje od Nice za Monako je sasvim izvodljivo.
Za sve ostale, topla preporuka da se uputite u ovaj deo sveta. Karte nisu skupe, vozovi idu na 15 minuta, karte vadite na licu mesta i putovanje je brzo i lako.
Ako vam se svidjaju moji putopisi počastite me sa kaficom. Dugme vam je u gornjem desnom uglu sidebar-a na stranicama.
Kako ste vi posetili Monako?
Da li postoji lakši način da se stigne u Monako?
Putovao i uživao,
Marko Veličković
