Dunav je neverovatna reka koja je najzanimljivija u Srbiji. Prvo se razlije kroz Vojvodinu i taman kad pomislite da ne može da bude veći, stignete pred Golubac gde se pretvori u more i dostiže svoju najveću širinu…
Rastojanje Golubačke tvrdjave od Beograda iznosi tačno 131km.
Ako dolazite iz drugih mesta, rastojanje i put možete izračunati ovde.
I kao da drame nije dosta odjednom se suzi i kao kroz iglene uši, sva ta sila prolazi kroz Djerdapsku klisuru gde Dunav dostiže svoju najveću dubinu. Na ulasku u klisuru nalazi se Golubačka tvrdjava koja onako prkosno najavljuje ladjarima da nastupaju problemi.
Tvrdjava je zamišljena kao adrenalinsko igralište za sve hodajuće. Ima nekoliko staza obeleženih raznim bojama po stepenu težine.
Od toga zavisi i cena ulaznice. Kada je nešto nedostupno postoji natpis: ZA INVALIDE JE BESPLATNO. To onda znači da možete samo da primirišete i da se okrenete i odete. Medjutim ovde nema ni tog natpisa.Cene ulaznica, kao i radno vreme, možete naći ovde.
Već je počeo da mi se komeša burek koji sam pojeo dok sam dolazio ovamo. OK, nepoželjan sam ali okolina je predivna, Dunav je moćan, naći ću način da uživam.
Poreklo tvrdjave
Ne zna se ko ju je podigao ni kada. Prvi put se pominje 1335 god kao ugarsko utvrdjenje a i dotle je išla iz ruke u ruku.
Zbog izuzetnog geostrateškog položaja oko nje su se otimali: kralj Dragutin, sultan Bajazit, despot Stefan Lazarević, ugarski kralj Zigmund, čak i poljski vitez Zaviša Crni i tako redom sve do 1867 kada je Turci predaju knezu Mihailu. Više o ovome možete naći u centru za posetioce.
Onaj ko kontroliše tvrdjavu, kontroliše i plovidbu Dunavom. Napravljena je veoma mudro, sa tri strane je neprobojna a sa četvrte je štite šančevi ispunjeni vodom. Deset kula štitilo je tri unutrašnja dvorišta. Bila je neprobojna u svoje vreme ali moderna tehnologija joj je došla glave kada je zbog naraslog Dunava zbog brane probijen put kroz njeno srediste.
Danas je taj put ponovo pomeren i sada ništa ne smeta da se uživa pored tvrdjave.
Legende o tvrdjavi
Po jednoj, žena turskog sultana zaljubila se u lokalnog mladića i muž ju je prvo zatvorio u šesir kulu koja se tako zove zbog svog specifičnog izgleda gde su joj društvo pravili samo golubovi sa kojima je pričala i hranila ih.
Pošto nije želela da se pokaje, muž ju je odvezao čamcem na vodu do stene i tu okovao. Tu stenu narod je nazvao Baba kaj jer joj je te reči sultan stalno ponavljao. Svi su, znajući priču, mislili da joj on ponavlja reči ‘pokaj se’, medjutim ‘baba’ na turskom znači otac a ‘kaj’ stena. Na ovu stenu i dan danas u velikom broju sleću golubovi sto mestani vide kao znak da je legenda sigurno tacna.Tada se nije znalo za rodnu ravnopravnost.
Prava istina nikad se neće saznati ali ono što se sigurno zna je da je u Šesir kuli boravio glavni zapovednik jer je odatle najbolji pogled na osvajače. U tu kulu se u jednom trenutku sakrio i tvrdoglavi zapovednik prilikom jedne opsade. Kula je bila neprobojna i mogao je tako dugo da izdrži da mu nisu presekli lanac kojim je kofom izvlačio vodu.
Kako se ratovalo?
U ta vremena ratovalo se napadanjem ali kod Golupca je mogla da upali samo strategija dugih opsada da se iscrpi protivnik dok ne ostane bez hrane i vode.
Golubačka tvrdjava osvajala se pregovorima a ne silom zato što je bila neosvojiva.
Kako se jelo?
Tokom opsada vitezovi i sa jedne i sa druge strane jeli su brzu brzu hranu srednjeg veka a to je bio krstaški hleb panforte.
Liči na bonžitu pravio se od suvog voća, žitarica, badema i lešnika uz dodatak cimeta, karanfilića, meda. Mogao je da traje po šest meseci a jeo se namakanjem u vino.
Dok su se vitezovi mlatili, vlastela je jela meso i to isključivo spremljeno na ražnju. Vlastela nikad nije jela meso od zeca jer je to za njih bilo ponižavajuće. Kod nas se jela još i debela dunavska riba izuzetno cenjena i skupa na carigradskim pijacama, jagnjetina u mleku, prase Sv.Marka. Naziv ovog jela potiče od legende prema kojoj su Venecijanci mošti Svetog Marka preneli u svinjskoj koži sa čuvenom mešavinom bibera, karanfilića i cimeta, mešavinom izuzetno popularnom u srednjem veku. Mljac!
Meso se moralo jesti sa raznim hlebovima jer su još Rimljani smatrali sve one koji ne konzumiraju hleb divljacima. Najbolji hleb onog vremena bio je pravljen od smeše zitarica sa dodacima, toliko bogat da je predstavljao obrok sam za sebe. Sve se iznosilo u isto vreme na sto.
Kako se živelo?
Negde sam pročitao da su tvrdjave i zamkovi uvek bili hladni a leti da užasno smrde. Nisu se mnogo trudili oko toga. Zato su podovi u takvim zamkovima bili posuti sa osušenim travama da se bar malo smanji smrad. Još ako ste pod opsadom, ko da razmišlja o higijeni.
Kako sam ja doživeo tvrdjavu?
Ali ako ima kiše može dugo da se izdrži. Nas je kiša taj dan pratila svuda.
Oblačno vreme obično znači manje gužve. I stvarno, dok smo bili tamo pojavio se samo jedan autobus sa veselim djacima koje Golubac interesuje koliko mene automoto trke.
He,he! Nekad sam i ja bio mlad…
Iza dečurlije obično idu razredene starešine sa izrazom dosade na licu. Verovatno im je ko zna koji put…
Da li je tvrdjava dostupna?
Ono što sam očekivao to me je i sačekalo. Tvrdjava nije dostupna za kolica ali Dunav je na ovom mestu toliko lep da me nije briga što nisam mogao da udjem mada mi je malo dosadilo da pišem rečenicu INVALIDI STOJ. Ne pričam samo o tvrdjavi. Ona je podignuta u mračna vremena kada su nas invalide verovatno bacali sa vrha kule ali danas kada je toliko toga moguće…
Šta reći…..
Zato se treba prepustiti blagoutrobiju jer tu imam apsolutnu kontrolu. Ova šetnja može se završiti samo na jedan način. Debelom dunavskom ribom i slasnom ribljom čorbom u nekom od brojnih restorana.
Da li ste vi posetili Golubačku tvrdjavu?
Da li sam nešto propustio?
Putovao i uživao,
Marko Veličković
