Idvor: Stvari koje niste znali

Idvor je udaljen 40km od Novog Sad-a, idealna destinacija za  jednodnevan izlet… 

Malo mesto u južnobanatskoj pustari, na granici izmedju dva carstva, austrougarskog i turskog… Toliko je bilo nerazvijeno, da im je prva crkva bila spomenik u čijem se udubljenju nalazila ikona i kandilo, a stanovništvo živelo u zemunicama, jer ih je tako bilo lakše braniti…

Zašto sam došao u Idvor?

Zato što se u Idvoru desilo nešto što će ga zuvek staviti na sve mape sveta. Rodio se Pupin.

Rodio se u porodici od desetoro dece, od majke Olimpijade i oca Koste. Smrtnost dece bila je tada velika, tako da je po rodjenju odmah bio izbačen kroz prozor i dat dedi u ruke da ga nosi u crkvu i krsti pre nego što se nešto loše desi.

Sa leve strane glavnog puta kroz selo nalazi se rodna kuća Mihajla Idvorskog Pupina.

Potpuno nenejavljeni, što ne znači da tako treba, banusmo u dvorište.

Tu nas je sačekala ljubazna domaćica muzeja, koja nam je, sa velikim entuzijazmom, u maloj, neuglednoj kućici ispričala neke veoma važne priče.

Nameštaj nije originalan ali je iz te epohe, osim ikone, koja je ostala sačuvana.

Tu je i peć, koju Pupin spominje u svojim čuvenim memoarima, za koje je kao jedini Srbin dobio Pulicerovu nagradu.

Osećao sam se veoma dobrodošlim i moram da pohvalim sve koji tamo rade.

Koje providjenje je vodilo nepismenu Olimpijadu Pupin, nikad nećemo saznati. Uglavnom, nakon što je prodao kaput i knjige, otpremila je mladog Mihajla sa jednom pečenom kokoškom na put do Amerike.

Kokošku su mu ukrali, a da se ne smrzne, grlio je dimnjak od broda na putu koji je trajao 14 dana. Za jedinu paru, koju je imao, kupio je parče pite prepune koštica. Pet godina je radio najteže fizičke poslove, a onda je položio prijemni na Kolumbija Univerzitetu i ostalo je legenda.

Pupin je mnogo brinuo o zavičaju a kada je govorio o svojoj majci, to je činio sa puno poštovanja i uvek stojeci. U svom rodnom mestu podigao je zadužbinu, koju je planirao da pretvori u univerzitet.

Sala je bila ispred svog vremena i imala je generator i razglas za selo.

Pupin je pomagao školovanje brojne dece. Njemu možemo da zahvalimo na svim sačuvanim slikama Uroša Predića, njegovog školskog druga. Pomagao je da mnoge siromašne devojke steknu miraz, a osnovao je i fond za samohrane majke.

Zahvaljujući Pupinu srpska trobojka se vijorila na američkom Kapitolu. Bijo je zaslužan i za pripajanje Banata Srbiji, vlasnik 34 patenata, dobitinik Pulicerove i Edisonove medalje, proglašen za jednog od 50 otaca nacije u Americi… Mnogo za jedan ljudski vek.

Da je Pupin ipak bio samo čovek govori i svadja sa Teslom. Veštačio je u korist Markonija i nisu progovorili sledećih 30 god. Kada je Pupin bio na samrti pozvao je Teslu da mu se izvini.

Pored Pupinove zadužbine nalazi se i crkva u kojoj je kršten.

Inače, Idvorčani kao da znaju da su svetu dali naučnika bez koga ne bi bilo moguće da se telefonira sa jednog kraja sveta na drugu, pa su se opušteno posvetili gajenju lubenica i takmičenju u kotrljanju istih. Ovde se bira i najveća i najsladja lubenica svakog avgusta. Ako se kaže da je lubenica iz Idvora, odmah se nosi kući na hladjenje bez provere. Na ovakvim lubenicama je odrastao i Pupin. Kako sam kaže ni on, ni Tesla, ne bi postali ono što su da kao deca nisu bili zagledani u zvezdano nebo zavičaja.

Na putu ka kući, prošli smo kroz Titel. Šteta je ne doživeti veče kraj Tise. Gde je reka tu su i čarde, pa se ovaj izlet završava samo na jedan način.

Miris čorbe daleko se ‘čuje’. Stekao sam i novog druga.

Veliki broj pecaroša posećuje Tisu, pa zato nije ni čudo što na obali ima toliko brodića.

Da li ste vi bili u Idvoru i Titelu?

Da li sam nešto propustio?

Putovao i uživao,

Marko Veličković