Preko puta Kerkire, na udaljenosti od 1km, nalazi se jedno mnogo tužno mesto, za Grke ostrvo zmija, a za Srbe ostrvo smrti…
Priča počinje posle iscrpljujućeg povlačenja srpske vojske preko albanskih planina. Vojsku je pratila glad, tifus, zima, napadi neprijateljskog okruženja, kao i besmisleno čekanje u albanskim lukama.
Saveznici su, nakon ultimatuma Nikolaja Romanova, da će istupiti iz saveza, ako se srpskoj vojsci ne pomogne, izmučene srpske vojnike konačno prebacili na Krf. Ostrvo, koje je je tada imalo 100000 stanovnika, primilo je 150000 izmučenih i izgladnelih vojnika.
Srpski vojnici su dovozeni sa Lazareta i Krfa na Vido, kada bi saveznički lekari procenili da im nema spasa. Krf im je bio prva stanica, a za mnoge od njih Vido je bio i poslednja.
Bili su goli, bosi i izgladneli. Prvo su morali da im daju pirinač, pošto ništa drugo nisu mogli da svare. Kada su došli na Vido sačekala ih je kiša i gola zemlja na kojoj su spavali, dok nije stigla saveznička pomoć.
Preko 100 ih je umiralo u jednom danu. A kada u zemlji nije više bilo mesta, odvozili bi ih ladjom u plavu grobnicu.
Grci sledećih 50 godina nisu pecali ribu na tom mestu.
Više od 5000 je smešteno u Plavu grobnicu.
Do Vida vozi ovaj gusarski brod, koji pušta pesmu “Tamo daleko”. Legenda kaže da je ova pesma nastala baš na Krfu.
Nisam bio siguran da ću moći na brod zbog ove ‘sitnice’, medjutim, kapetan nas je ubedio da je izvodljivo i evo mene ka Vidu.
Neću da pišem o mojoj poseti i teškoćama, jer je nedostojno ove tragedije. Zato ću samo da pustim slike da pričaju.
Pogled sa Vida na Krf. Mnogima poslednje što su videli.
Dok su se oporavljali, jedan zahtev su stalno imali, a to je da se poveća hleb. Da bi im objasnili, govorili su: 1 čovek 1 hleb 1 kilo. Tada su saveznici povećali kalupe za hleb.
Od svih saveznika na ostrvu srpski vojnici su bili najomiljeniji, jer nije zabeležen nijedan prestup, nijedna kradja i svi do poslednjeg su želeli da se vrate kući. Pomagali su lokalnom stanovništvu, a kad im se isplati plata, krfske kafane su bile pune. Nisu štedeli.
Prvo na šta nailazite je spomen obeležje i ruska zastava kao znak zahvalnosti ruskom caru Nikolaju II, zahvaljujući čijem ultimatumu su vojnici spašeni.
Tu je i spomen ploča zbratimljenih gradova Kruševca i Krfa. Pošto je veliki deo srpskih vojnika došao iz Kruševca otuda i bratimljenje baš ova dva grada.
Vido je bilo golo, tek kasnije je zasađeno drveće. Danas je veći deo puta u hladu.
Na ostrvu je tišina, a i posetioci koji znaju priču prosto se utišaju.
Ova tabla govori neukima kako da se ponašaju.
Do mauzoleja se dolazi stazom koja je blago uzbrdo.
Prvi spomenik podigao je Aleksandar Karađorđević 1923 god, a mauzolej je izgradjen 1938 god.
U mauzoleju je sahranjeno 1232 srpska vojnika kojima se zna ime. Ta imena su sakupljens sa 27 lokacija širom Krfa.
Možda sam pronašao nekog daljeg rodjaka. Nije se obrukao.
Za vojnika je, zna se, najvažnija cigara.
Pored mauzoleja, takodje po nalogu Aleksandra Karađorđevica, 1923 podignut je kameni krst.
Zahvaljujuci iskrenoj i toploj dobrodošlici, ovi “div junaci”, kako ih je nazvao Aleksandar Karađorđević, oporavili su se, pregrupisali i krenuli u proboj Solunskog fronta. Ostalo je legenda.
Na ispraćaj je izašao ceo Krf.
Pored Vida, obavezna stanica je i Srpska kuća u Kerkiri. Na drugom spratu Srpske kuće, nalazio se konzulat republike Srbije. Srpska kuća danas funkioniše kao muzej u kome se nalazi ordenje, uniforme i fotografije.
Još jedna zgrada u Kerkiri je bila važna za srpsku vojsku, a to je hotel Bela Venecija. Bio je zakupljen za boravak regenta Aleksandra Karađorđevića i za članove srpske vlade. Sve tri ćerke vlasnika hotela Janisa Gazisa bile su udate za Srbe.
Mnogo je tragova, koje su srpski vojnici ostavili na ostrvu Krfu.
Poznata Grčka balada Jorgosa Dlarasa “Ne ljutite se oči moje”- Mi mou thimonis matia mou nastala je iz pesme koju je napisala jedna od Janisovih ćerki, odlazeći sa mužem u Srbiju.
Još se po negde u unutrašnjosti ostrva može naći bekri meze, koje su osmislili srpsi vojnici 1916 god.
Hteli su da piju i da mezete ali nisu znali kako da objasne. Zato su sami ušli u kuhinju i spremili od onoga šta su nasli. Gazdi se dopalo i tako je nastala legenda.
Srpski vojnici ostali su na Krfu samo nekoliko meseci, ali slika koju su ostavili traje i dan danas. Mi koji dolazimo ne smemo da je kvarimo.
“Neka im je večna slava i hvala!“
Da li ste vi bili na ostrvu Vido?
Da li sam nešto propustio?
Putovao i uživao,
Marko Veličković