Istina o Postojnskoj jami

Lokalitet Postojnska jama predstavlja sistem pećina u Sloveniji, koji je udaljen od Ljubljane 49 km…

Pećine su nastale delovanjem Pivke, reke ponornice, koja je skoro dva miliona godina pravila ove prostore.

Najlepši deo moje posete pećini bio je šetnja kroz park i pored ulaza gde imaju šetalište.

Obilazak stare vodenice i meditacija pored vode.

Pored ulaska u pećinu postoji i hotel Jama još iz 1971. god, koji krije neke svoje tajne kao što su: sobe sa opremom za prisluškivanje, kodirani telefoni iz komunističkog vremena itd.

Ovde se možete odmoriti ali meni je bilo lepše pored vode.

Pećina itekako ima šta da pokaže. Ali ne svima. Priču bih započeo sledećom rečenicom: „Bilo je puno znakova.“

Ko je gledao film Pretskazanje ova slika rećiće mu sve.

I ovaj tekst…

„Svi posetioci sa smetnjama u kretanju i njihovi pratioci imaju pravo na popust od 50% na karte.“ Iz iskustva znam da čim neće da naplate punu cenu nešto tu ne štima.

„Pod uslovom da prikažu odgovarajući sertifikat o invaliditetu (samo na blagajni).“ Najviše me vredja ova poslednja rečenica, kojom moram da dokazujem više nego vidljiv invaliditet.

To je dodatno zapečatila blagajnica sa rečima: „Ako ne uspete vratiću vam pola novca.“

Ali ko da šlusa kad na zvaničnom sajtu piše ovo:
„Osobama ograničene pokretljivosti kojima trebaju kolica i/ili pomoć pratnje preporučujemo obilazak dijela Postojnske jame, koji se obavlja vlakom. Naravno, možete se odlučiti i za cijeli obilazak, ali samo uz pomoć pratnje, koja vam može pomoći preko JEDINE ştrmine u špilji.“
Iz ovoga zaključujem sledeće: da mi preporučuju vozić ali ako imam pratnju poseta je moguća.

Šta se u stvari dogodilo.

Karte su kupljene i veoma profesionalno i uvežbano su me smestili u vozić, koji čak ima mesto za invalide.

Mirno sam isčekivao sledeću avanturu.

Ukupna dužina pećinskog sistema je nešto više od 20 km.

Za posetioce je trenutno dostupno nešto više od 5 km pećine, od toga se prvih tri obilazi vozom, a preostalih dva kilometra prelazi se peške. Usputnih stanica nema, posle čega sledi sšetnja u mom slučaju guranje.

Cela tura traje oko 90 minuta, od čega vožnja vozićem traje desetak minuta u jednom pravcu. Kroz pećinu se krećete u grupi.

Vozić turiste dovozi do najviše tačke u jami koja je 40 metara viša od polazne. Možete da pomislite da odatle idete samo nizbrdo. Greška skupo plaćena.

Kada smo stigli na odredište svi putnici su izašli. Došla su dva radnika i isto tako profesionalno su me raspakovali i istovarili iz vozića i negde se izgubili.

Niko nas nije pitao ili podučio da li idemo dalje ili ostajemo u voziću. Dok smo se mi tako vrteli ne znajući šta treba da radimo, vozić je produžio dalje.

Grupa se polako udaljavala i mi bi pošli sa njima ali ispred nas u daljini nazirala se ogromna uzbrdica, za koju nismo znali da li možemo da je savladamo.

Utom je iz mraka izronio momak u uniformi, koji je verovatno izvukao najkraću slamčicu i rekao nam da će nas on sprovesti kroz pećinu.

Na pitanje da li ćemo i mi preko ove uzbrdice rekao je ima zaobilazni put. Tu smo se puni poverenja prepustili njegovim rukama.

Na sajtu piše:
„Staza, koja vodi kroz špilju izgrađena je od betona, koji nije sklizak, nema stuba (stepenica) ali postoji jedna strmina dužine približno 200 metara, koja se uspinje oko 40 metara i nakon toga približno toliko i spušta“ (nagib od 20 %).
Izgleda mnogo lepše ovako napisano nego u stvarnosti.

Ne znam šta je bilo teže uspon ili spust. Beton, koji nije klizav i lepo zapinje isti je takav i kad se penjete i kad se spuštate. Klizanja nema ali nema ni guranja. To vam je, vozački rečeno, kao da vozite pod ručnom.

Na sajtu pise i ovo: „Naravno, dobrodošli ste da obavite ceo obilazak, međutim, pod uslovom da ste u pratnji osobe, koja vam može pomoći da pređete preko dela staze, koja se nalazi unutar pećine.“

Ja sam imao pratnju od dve osobe plus službeno lice i nije bilo dovoljno.

I da je bar jedna uzbrdica nego je bilo mnogo manjih. Najbolji momenat je kada zbog grupe stojimo na pola nizbrdice ili uzbrdice. To je tek „zabavno“.

Na pojedinim mestima postoje uska grla i ne mogu da vas obidju, pa hteli ne hteli morate da pratite ritam grupe ma koliko bilo teško. Ali nema nazad samo napred.

Ispred nas su se smenjivale nevidjene lepote pećine.

Stalaktiti i stalagmiti u punom sjaju. Ko da slika, kad svi drže kolica da ne polete sa mnom u ambis.

Ono malo slika što napravismo bilo je kada smo pokušavali da dodjemo do daha. Ko da razmišlja o svetlu i blicu?

Pešačka staza u pećini je dugačka 1,2 km. Nije strašno kad je ravno, ali kad je ovako brdovito svaki metar je muka.

Za ceo obilazak treba vam ok 1,5 do 2 sata. Meni i mojim guračima izgledalo je kao večnost. Nikada se nisam tako obradovao vozicu kao tada.

Što se tiče same pećine, ona je zaista jedno neverovatno čudo prirode.

Od kako je otkrivena slučajno još 1818. god posetilo ju je do sada skoro 40 miliona ljudi. Naime električar, koji je te godine bio zadužen da pripremi Veliku dvoranu za posetu Franca Josifa I postavljajući rasvetu zalutao je u nepoznatom smeru odakle se otvarao put u čitav sistem novih odaja.

Tada su otkrili da se nadomak odaje nalaze pravi krečnjački biseri sa formacijama starim 90 miliona godina što se može lako izračunati ako znamo da je stalaktitima i stalagmitima potrebno oko 100 godina da porastu za jedan centimetar.

Stalaktit se stvara sa pećinske tavanice, a stalagmit sa njenog poda. Njihovim spajanjem formira se pećinski stub.
Najpoznatiji pećinski ukras i ujedno simbol Postojnske jame je ‘’Dijamant’’ (Briljant), pet metara visok stalagmit bele boje gde sam se kobajagi ponosno slikao dok su iza mene dahtali svi moji pomoćnici.

Jama je već naredne godine otvorena za posetu, a pošto je, gle čuda, poseta pećini bila prilično naporan poduhvat počelo se sa traganjem za nekim praktičnijim rešenjem, pa je 1872. god otvorena prva pećinska železnica na svetu.
Činila su je dva vagona za ukupno 8 posetilaca, koje su gurali zaposleni u jami. Jadni ljudi. Posete su trajale čak i po deset sati, i za to vreme se stizalo do pola puta, a onda se trebalo vratiti nazad.
Sledećih 150 god pruga se produžavala, benzinske lokomotive su zamenjene električnim, a broj turista je konstantno rastao.

Struja u jamu je stigla pre nego u Ljubljanu još 1883. godine, kada je Franc Jozef drugi put posetio pećinu.
Danas se u pećini koristi tzv. pametna rasveta, koja prati ritam organizovanih obilazaka.
Čim turisti napuste jednu dvoranu, svetlo se gasi, pošto svetlost ne prija ukrasima, koji mogu da promene svoju prirodnu boju. Zbog toga je zabranjeno i dodirivati ukrase.
Stoga je fotografisanje dozvoljeno bez upotrebe blica.

Temperatura u pećini je konstantna i kreće se od 8 do 10C, što pogoduje razvoju čovečije ribice. Ona se može videti samo u specijalnom akvarijumu. Čovečija ribica je čudna živuljka još čudnijeg izgleda, koja može bez hrane da preživi i 10 godina.

Može da živi i do 100 godina, a razmnožava se samo jednom u 5-10 godina.

Poseta Postojnim završava se u Koncertnoj dvorani gde sam prvi put ljudski pogledao gde sam.

Ovde može da stane preko 10 000 ljudi, a najveća visina mu je 40 m.

Tu se nalazi i vozić, kojim se vraćam u civilizaciju.

Takodje ovde se nalazi i suvenirnica ali i wc, koji se plaća i nije uračunat u cenu ulaznice. Odavde možete da pošaljete i razglednicu sa posebnom poštanskom markom.

Zaključak

I tako, jasno vam je da se ja u Postojnu neću vraćati. Ne zato što pećina nije lepa ili zato što je neko bio neljubazan već zato što su me doveli u ZABLUDU da je moguće i da je izvodljivo.

I zato uvek čitajte sitna slova ali i izmedju redova jer je poseta Postojni skupa zabava.