Subotica, tačno u podne

Subotica se nalazi… bla,bla. Ima toliko stanovnika… bla ,bla. Dok vetar njiše grane… bla, bla… Neki ljudi dodju samo da posmatraju madjarsku secesiju … E pa ja nisam…

Baš sam hteo da odem u Suboticu i da na centralnom trgu ofarbam jezik u crno sa jednom Negro bombonom. Zašto? Zato što ono što je “Saher” torta za Beč, “Žerbo” kocke za Peštu, to su za Suboticu “Negro” bombone, koje se proizvode po istoj recepturi skoro jedan vek. Iz radionice braće Ruf, je izašao “Mentol” 1917 godine, a “Negro” 1928. Nije da ih baš obožavam ali kad si u Subotici…..

Počela je da ih proizvodi udovica Serena Ruf koja je zahvaljujući preduzetničkom duhu uspela da malu manufakturu podigne na nivo fabrike za samo deset godina.

Tada su se bombone pakovale ručno u limene kutije i bile su jedinstvene po osvežavajućoj kombinaciji biljke lakric i mente. To što ofarbaju jezik je usputna pojava koja dodatno zabavlja sve one koji imaju manje od pet godina.

Tako dok mi jezik trne od treće bombone imam šta da vidim. Madjarsku secesiju u njenom najboljem izdanju.

Većinu zgrada projektovao je duo mađarskih arhitekata Marcel Komor i Deže Jakab, a među njihovim delima ubrajaju se Gradska kuća, Sinagoga i još dosta drugih objekata.

Rajhlova palata je podignuta 1903. po projektu Ferenca Rajhla. Arhitekta ju je namerno smestio blizu železničke stanice jer je želeo da je svi vide. Na celoj zgradi dominira motiv stilizovanog srca. Na fasadi je Žolnai keramika. Vlasnik je bankrotirao i sa porodicom otišao u Madjarsku a sada je tu gradski muzej.

Gradska kuća u Subotici dominira gradom i građena je od 1908. do 1910. pomirila je secesiju i madjarski folklor… Kada je projekat bio predstavljen javnost se pobunila, opšte mišljenje je bilo da je suviše kitnjasta. Ne zna se kako su arhitekte izvojevale pobedu za svoj projekat ali Gradska kuća je na našu radost tu u svom sjaju i lepoti…

Najslikaniji detalj na Gradskoj kući je toranj na kome se nalazi sat okrenut na sve četiri strane sveta. Bilo je zamišljeno da bude kao na Metropolitenu, da otkucava svakih četvrt i pun sat. brojčanik sata je osvetljen tako da se može videti i noću. Sada se tu održavaju venčanja.

Gradsku kuću moguće je obići ako se telefonski zakažete. Ja sam prvo hteo da proverim da li uopšte mogu da se krećem kroz palatu. To je najbolje učiniti kod revnosnog portirskog službenika.

I tako, ulazi moja roditeljka sa okačenim fotoaparatom oko vrata… Nikad nije prihvatila telefon kao sredstvo za slikanje… ‘Djavolja rabota‘ kaže ona. Da jeste svega ovog ne bi bilo… Cvrkutavim glasom bečke škole, koji joj je moj deda profesor utuvio u DNK-a mnogo pre mog rodjenja, ona počinje razgovor sa portirom:

– Dobar dan

– Izvinite, da vas pitam da li je palata prohodna za invalide?

Teleći pogled…… ne razume pitanje

– Vidim da imate lift da li bih mogla da pogledam koliki je, da li mogu invalidska kolica da stanu unutra…

Teleći pogled pada na fotoaparat…… a onda se pojavljuje kao visibaba zrnce razuma

– A vi ste turisti….. Ne može niste se zakazali

– Pa ja i hoću da se zakažem ali prvo da pogledam lift…

– Ne može…… Otkud ja znam gde ćete vi sve da se šetate!

Za to vreme reka ljudi ulazi i izlazi iz tog lifta normalno, ali zbog staromodnog fotoaparata koji otkriva naše ‘zle namere’ ostajemo zaglavljeni u mestu na milost i nemilost revnosnog portirskog službenika.

– Dobro da li mogu da vam dam ličnu kartu, samo da pogledam lift? – reče uporna bečka škola

– Ne može!

– Zašto moliću lepo?

– Niste se zakazali!

– Da se zakazujem da bih pogledala lift?

Teleći pogled se zamutio jer odgovor prevazilazi njegove mentalne mogućnosti.

– Dobro mogu li da zakažem termin?

– Ne može zakasnili ste!

I tako o unutršnjosti Gradske kuće ne mogu ništa da kažem ali zato ispred postoji mesto karaktersističnog imena gde bih najradije poslao ovog revnosnog portirskog službenika a to je Majmun plac ograda od kovanog gvožđa, koja se nalazi ispred Gradske kuće.

Tu je bilo popularno okupljalište mladih, mesto gde se išlo da vidiš i budeš vidjen. Dolazilo se oko pet poslepodne inače nema mesta. Kako je dobio ime nigde nisam mogao da nadjem, pripisaću to smislu za humor domaćina. Danas Majmun plac služi samo da se čovek nalakti kada se umori od šetnje ukoliko klupe nisu slobodne.

Oko Gradske kuće formiran je trg kojim dominira Plava fontana, obložena Žolnai keramikom.

Na trgu se nalazi i spomenik Svetog trojstva (ili Stub kuge).

Glavna ulica u Subotici je Korzo. Ime ove ulice je kroz istoriju menjano. Kažu da u vreme kad su se nosile narodne nošnje, Korzoom se “šetalo” više zlata nego što je bilo u banci u gradu. Te šetnje su se obavljale nedeljom posle mise. Devojke su sa simpatijom skretale u ulicu koja je poznata kao Mali Korzo, da ih radoznali roditelji ne vide.

Biblioteka u Subotici postoji još od 1890. Zgradu je projektovao već pomenuti Rajhl, Služila je kao Kasina ili Dom kulture, balska dvorana, oficirski dom, da bi konačno postala biblioteka što je i danas. Prepoznatljiva je po dva atlasa koji pridržavaju terasu na glavnoj fasadi.

Subotička Sinagoga je najlepša Sinagoga u Srbiji. Za ono vreme Sinagoga je bila izgradjena u prilično avangardnom stilu zahvaljujući hrabroj odluci jevrejske zajednice koja je pre rata bila velika, bogata i veoma uticajna.

Građena je između 1901. i 1903. Godine i. u vreme izgradnje bila je druga po veličini u svetu, a i danas je druga u Evropi iza sinagoge u Budimpešti.

Još jedan zaštitni znak Subotice je čuveno pozorište koje je imalo veoma burnu prošlost a glumilo je i u nekoliko holivudskih filmova.

Imao sam sreće da su skele skinute tako da je bilo u punom sjaju za slikanje. Za njega je vezana i pričica o studentu ekonomije koji se udvarao nekoj svojoj koleginici.

Ona mu je zakazala sastanak kod sedmog stuba Narodnog pozorišta u odredjeno vreme. Mladić je čekao i čekao, sve dok mu neko nije skrenuo pažnju da sedmi stub ne postoji.

Popio je korpu na subotički način veoma ljubazno.

I da se ova priča o gradu još više začini mora da se kaže da je Subotica u jednom trenutku istorije imala i svog cara. Car se zvao Jovan Nenad Crni po crnoj liniji koja mu se pružala od slepoočnice do pete.

Pojavio se posle poraza Ugara na Mohaču početkom 16. veka, kada je uspeo da od Turaka otme delove Bačke, Srema i Banata i tu osnuje svoju državu koju je ubrzo proglasio carstvom, sebe carem, a Suboticu prestonicom tog carstva.

Carstvo nije bilo dugog veka…

Pregazile su ga veće sile. Ali Subotica ga doživljava kao simbol otpora osvajačima koji su ovuda tutnjali i otuda spomenik na tako važnom mestu.

Palata štedionice Subotice i okoline jedna je od najživopisnijih zgrada na Korzou. Ukras koji se ovde pojavljuje, a koji se i drugde može videti, jeste košnica koja je simbol štednje a koja ovde ima logično mesto s obzirom da je u pitanju zgrada štedionice. Zatim su tu i paunovo perje, vinova loza, karanfili…

Na mestu tvrdjave koju je podigao Sibinjanin Janko 1439. godine sad se nalazi franjevački samostan. U okviru ovog samostana bila je otvorena prva osnovna, a potom i prva gimnazija u Subotici.

Subotica je doživela procvat za vreme Marije Terezije, Njoj je trebao novac, Subotičani su to iskoristili. Pod različitim imenima grad se nalazio u sastavu Habzburške monarhije i kasnije Austrougarske sve do kraja I svetskog rata, a vekovi provedeni pod zastavom najjače srednjoevropske sile osećaju se i danas.

I tako, dok se šetam gradom nameračio sam se da pojedem čuvenu Lujza tortu koju je osmislio jedan subotički poslastičar. Naime u Narodnom pozorištu tada je gostovala kasnije čuvena madjarska umetnica koja se sa 14 god zaljubila u dosta starijeg šefa orkestra. Venčali su se u Subotici a mladoženja je želeo da počasti raspevanu Madjaricu sa tortom, novom i izmišljenom u njenu čast. Jedino što je znao da kaže je da mlada voli džem od malina i da joj je omiljena boja ružičasta. Zahvaljujuci razigranoj mašti subotičkog poslastičara nastala je čuvena Lujza torta koja se kasnije služila i širom Evrope. Tortu nažalost nisam našao ali sam se zasladio sa sladoledom u najstarijoj poslastičarnici u gradu.

Subotica po kvadratnom centimetru ima više istorije nego što joj treba i baš zato što je svašta doživela i preživela čuva ono što ima: tišinu, dostojanstvo i ljude. Svi oni čija je Subotica se slažu da se u Subotici nekad lepše živelo, svi kažu da bački ručak ima “red svoj logičan” i da ništa nije važno kao debeli lanac za bicikl. Subotički izraz je i biti zdravo bolestan a subotički poziv u goste glasi “Nećeš kafu”?