Ovo će biti moj najkraći post… Šta ja mali i nevažan mogu da pišem o ovome? Znam samo da sam morao da dodjem…
Da mora svako bar jednom da dodje… To je najmanje što može da se učini, da se ne zaboravi…
Krenuli smo na groblje. Ono groblje. Zejtinlik…
Znao sam da je nedostupno, znao sam da će točkovi mojih kolica da se ukopaju u šljunak koji vodi do kapele, znao sam da može da mi pukne guma i da onda pola dana provedem tražeći majstora. Znao sam da ću moći samo iz daljine da kažem hvala ali…
Tog dana bili su radovi.
Toga dana je glavni ulaz bio zatvoren.
Toga dana, bar ja volim tako da mislim, moglo se ući samo na sporedan gde je tvrda podloga i toga dana stigao sam bliže nego što sam se nadao.
Otvorilo se.
Staza deli taj deo groblja na dva dela. Naš i njihov. Bejasmo saveznici. Ne okrećem glavu na tu stranu zbog zlodela koje učiniše devedesetih.
Nad našim delom čempresi. Doneti sa Hilandara kao male sadnice. Sada je to ozbiljno drveće.
U redu do staze kojom se krećem nadjem krst sa prezimenom Veličković. Eto nekog meni poznatog medju ovim “div–junacima” kako ih je nazvao kralj Aleksandar. Usvojiću ga, nek mi oproste pravi naslednici, nek bude i moj čukundeda. Da ga podelimo. Ima ga sigurno za još toliko čim je ovde.
Kakva je to privilegija imati pradedu Solunca! Sve su nas zadužili. A šta znači biti Solunac pustiću druge zlonamerne da kažu. Meni je dosta da smo od istog roda.
Nek im je slava i hvala!
Ma bravo, divni mladicu! Kako lepo prenete iskrene emocije…
Hvala!
Bravo Marko. Za mene junake stvara situacija, ja ih još nisam obišao… ali i tebi hvala.
Neka im je vecna Slava i HVALA! Predivan tekst Marko, u srce dira!
Hvala! I na mene je Zejtinlik ostavio veliki utisak!