Ovaj post se razlikuje od ostalih ali saznao sam neke stvari, pa je red da ih podelim…
Sve je spremo: suncobrani, kofice, kolica, mackalice.. Dugogodišnji majstor udario je svoj ‘neuništivi’ pečat na našu ‘mladjanu Tojotu’ i rekao mom ocu samouvereno: “Možeš da ga teraš do Kine utegao sam ga skroz”. “Ma nećemo do Kine”, mislim se iako to nije moj posao, dovoljno je do Grčke i nazad. I tako ranom zorom jednog jutra, krenusmo naivno, ko deca na ekskurziju.
Ja gledam da najveći deo puta preležim jer mi je teško da sedim kad nisam u kolicima, sestra napred pravi 106 selfi po principu ‘al sam lepa’, iako ima zaduženje kao i svi suvozači, da zabavlja vozača kako, jelte, ne bi zaspao. Drugi roditelj ima zadatak da petlja po frižideru i kad neko zatraži neku stratešku namirnicu da je dobije, a da se ne usvinji.
Prodjosmo Beograd, ponosni na naše prolazno vreme (90 km prosečna brzina), idemo dalje, kad se kod Batočine naš Tojotica zakašlja i stade. Naš kombić je jako star i nema puno elektronike po sebi. Znali smo da je ozbiljno, jer su se upalile sve lampice koje nismo ni znali da ima. Šta da se radi? Trougao i žuti prsluk u ruke.
Hvala mobilnom, pozvasmo šlep službu. Ceo kombi se ljuljao od vozila koja tutnje, Auto put je to.
Dok čekamo, smenjuju se umetnički dijalozi mojih roditelja:
On: “Lepo sam ti rekao da se ne ide na put sa starim kolima!”
Ona: “Ma šta pričaš!!! Znaš li ti koliko su stari Boinzi? I po 50 godina, a njima se leti, ej LETI?!!!”
On: “Pa bolje da sam leteo, makar i sa starim Boingom, bar bi brže stigao!!!”
Ona: “Ma ti uopšte nisi ni hteo da idemo u Grčku…”
On :”Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji…”
Dolazi majstor i prekida ovaj folklor.
Kombi ćemo lako da natovarimo ali ja sam problem…
I tu dolazim do poente cele priče. Naime po „zakonu“ vozilo se šlepa PRAZNO a putnici se voze u drugom taksiju, koji dolazi posebno. Objašnjavamo majstoru da ni pet snagatora nema šanse da me ubaci u obično putničko vozilo, jer su sva fizički nepristupačna. Majstoru jasna situacija, čovek se preznojava,u hamletovskoj je dilemi. Dal da krši zakon il da bude čovek? A ispred nas, ko zainat, naplatna rampa sa gomilom policajaca…
Pada predlog. Sestra i otac će napred sa njim, ja se ionako ne vidim u kombiju, a majka će da legne na pod i sa pokeraškim facama ćemo da prodjemo naplatu, a onda se već lakše diše. STVARNO ne znam šta bismo uradili da nije pristao….
I tako dodjosmo do majstora po dijagnozu.
“Au” reče majstor, “Da nisi odmah stao mogao si komotno da ga teraš u djubre“. Brza razmena pogleda izmedju roditelja tipa eto-rekao-sam-ti i da-nisi-išao-kod-onog-tvog-prevaranta-sad-bi-kola-bila-u-redu. Čekamo presudu.
Majstor hoće da pomogne, tretira nas ko decu, u njegovoj smo vlasti. Samo da skokne do susednog mesta da kupi deo. Al neće znati dal ga je popravio dok ga ne upalimo??? I tako posle dva sata zakašnjenja trenutak odluke. Tojotica je zaverglala i mi optimistično nastavismo putem.
Šta je u ovoj priči bitno?
Nama se kombi pokvario pred Batočinom. Šansa da se u Batočini ili u nekom slicnom bilo kojem gradu nadje taksi za invalide ravna je nuli. Da čovek nije hteo da nas vozi na ovaj način, ne bi mogli ni do kuće da dodjemo, a kamoli do Grčke. Ne očekujem da postoji poseban taksi za ovakve situacije ali bar da ne otežavaju i ovako komplikovanu situaciju sa besmislenim propisima.
Posle ovakvih situacija uspomene sa letovanja duže traju.
Da li ste vi imali problema sa kolima?
Putovao i (NE)uživao,
Marko Veličković
