Poštovani moji drugari,
Pratim Marka i njegova iskustva sa letovanja u invalidskim kolicima…
Pre svega ću se predstaviti jer smo svi u istom problemu ali i priča za sebe
Osoba sam sa invaliditetom. Najpre moram da kažem da imam dosta dijagnoza, koronarne bolesti, dijabetes, Sjögren, Hašimoto, Lupus SLE, RA, Gonatroza kolena, težak oblik osteoporoze kukova i kičme, epilepsiju i verovatno sam nešto zaboravila. Ono što me čini invalidom je Algoneurodistrofija stopala.
Sindrom koji mi se dogodio preko noći, niko od lekara ne zna kako je došao i da ne postoji terapija. Simptomi su trnjenje stopala, ne znam i ne osećam gde gazim pa se zato oslanjam na sluh. Uz to me prati poprilično jaki bolovi, progresivna ukočenost zglobova.
U početku sam hodala uz pomoć štaka.
Međutim, zbog nestabilnosti, iščašila sam kuk. Oporavak je trajao jako dugo jer nisam dobila adekvatno lečenje. Zbog nelegalnog kuka, dalje mi se dogodi pad u svojoj kući. Višestruki prelom potkolenice, 25 kostiju je polomljeno. Baš noge koja je obolela, leve. Nisam bila kandidat za operaciju. Rizik je bio dvostruki, anestezija i da li će uspeti da sklope nogu. Stavljen mi je gips koji sam nosila deset nedelja. Stopalo mi je deformisano tako da ne mogu da hodam duže od trideset metara uz pomoć štaka. To je bio razlog zbog kojeg sam „zadužila“ invalidska kolica.
Dakle, ja jesam osoba sa invaliditetom, odnosno, osoba sa slabom pokretljivošću
Sada ću vam preneti moje gorko iskustvo sa letovanja ove godine.
Suprug i ja smo uplatili banju Edipsos na ostrvu Evia u junu mesecu. Naravno da smo agenciji saopštili sve što je vezano za moje stanje još u januaru mesecu. Da mogu sama da uđem u autobus, uz pomoć štaka i supruga. Da mi njihova pomoć nije potrebna. Da kolica neću zatražili osim na trajekti jer je razdaljina za mene veliki zalogaj.
Na dan putovanja javljam se vodiču puta. Nailazim na jednu nekulturnu mušku osobu koja mi saopštava da oni ne prevoze invalidska kolica. Četiri sata pred polazak ja ne znam na čemu sam. On ne želi da mi omogući da se prime kolica u autobus. U jednom trenutku mi je rekao da mogu da ih „donesem“ i da ih sama utovarim u svoj lični prostor (sedišta), jer on neće da dozvoli da ometam ostale putnike.
Pozvala sam agenciju, rečeno mi je da krenem i da se javim određenom vozaču autobusa i da će on završiti sve što je potrebno. Naravno, hladno bez izvinjenja.
Pri polasku, počeo je utovar prtljaga. Moj suprug je pronašao vozača, bio je izuzetno ljubazan. Smestio je kolica. Put je bio vrlo neprijatan jer je vodič bio besan zbog mene. Eskaliralo je tako što je u jednom trenutku počeo da vređa i druge putnike, čini mi one koji su bili u kontaktu sa mnom. Na trajektu sam dobila svoja kolica, vozač je ispunio moju sada već molbu.
Stigli smo u smeštaj, vrlo fino mesto prilagođeno osobama sa invaliditetom. Ima lift i sobe su veoma prostrane. Vila se zove Kiprianos.
Boravak u Edipsosu! Od same vile do plaže ima oko 300 metara. Nije daleko ali se odmah kreće nizbrdo. Dakle, nije baš prijatno voziti se strmom ulicom a ni u povratku gurati. Odmah mogu reći da taj smeštaj otpada iz tog razloga.
Banja Edipsos: apsolutno neprihvatljiva za ljude sa štakama ili kolicima. Do termalnih izvora morate preći mnogo strmih stepenika, jako je klizavo, ne postoje držači za ruke.
Sposobni ljudi su se jedva spuštali.Prešla sam skoro hiljadu kilometara do čuvene banje koja navodno leči mnoge bolesti, ili ih bar umiruje – i nisam uspela da dođem do nje. Ne preporučujem dakle banju jer je u potpunosti samo za mlade poletne ljude koji mogu da se kreću bez ispada.
Takođe sam se iznenadila nehigijenom.
Shvatila sam da moram potražiti drugu plažu.
Lutajući, shvatila sam da imam gradsku plažu podeljenu na dva dela. I tu su stepenice, vrlo zapuštene i neravne.
Nisam imala drugi izbor. Suprug je nosio kolica niz stepenice pa se vraćao po mene. Međutim, betonske stepenice vrlo zapuštene i neravne, nisam smela da gazim. Uglavnom sam se spuštala sedeći, rukama stepenik po stepenik.
Sama plaža je uska, šljunak, prepuna lišća i prljavštine, bila sam šokirana. Nema mesta za peškir osim da sami čistimo.
Nikako ne preporučujem!
Uveče šetnja! Noćna mora. Trotoari previsoki zbog čestih poplava.
Tako da je bilo vrlo naporno kada smo hteli da uđemo u neki restoran. Nemoguće je popeti se na trotoar, a zatim u restoran gde takođe ne obraćaju na ljude sa točkovima. Stolovi su zbijeni ali u svakom lokalnu. Nemoguće je doći do stola ukoliko ne zauzmem sto u prvom redu. Čak i restorani imaju po jedan visoki stepenik. Verovatno isti razlog, česte poplave.
Ni u jednu prodavnicu nisam mogla da uđem, čekala sam ispred.
Sam grad Edipsos je mali i mogao bi biti lep kada bi neko počistio. Prljavština na svakom koraku. Ni na jednom mestu nisam videla rampu za invalide!
Moji utisci: bila sada i nikada više!
Povratak za Beograd: Dolazi autobus, potpuno ista ekipa. Moje radosti kada sam videla vozača koji mi je pomogao. Krenuli smo ka trajektu u Glifi. Promrćujem da me vozač izbegava i ignoriše. Naravno, kolica za trajekt nisam dobila. Suprug i ljudi iz autobusa su me bukvalno nosili i vukli do trajekta i kasnije na izlazu.
U Edipsosu sam se obratila direktoru agencije. Dobila sam vrlo sraman odgovor. Pominjao je člana svoje porodice, majku koja je nepokretna. Da ona ne putuje što savetuje i meni. Obratila sam se i turističkoj inspekciji, konstatovali su da su me primili u autobus i da nemam razlog da se žalim. Toliko!
Verovatno znate da je diskriminacija toliko ukorenjena, veliki nedostatak empatije, da nažalost mi moramo da se pomirimo da činjenicom da nam niko neće pomoći. Nevidljivi smo u ovom društvu i to je veliki poraz.
Svima vama koji ste pročitali moje iskustvo, želim da vam se ne desi ono što je meni. Želim da verujem da će ovakvih slučajeva biti sve manje. Da će agencije poštovati sve osobe jednako, bez obzira na pomagala koja koriste.
Srdačan pozdrav svima,
Marija Vojinović
