Kad se Delboj nadje u dobrom društvu

Ima mnogo važnijih muzeja u Beogradu ali ja idem tamo gde sam dobrodošao, a dobrodošao sam tamo gde nema stepenica, spratova koje moja kolica ne mogu da prelete…

E sad, da ne ispadne da sam išao na bezveze mesto. Upravo to što nemam puno izbora me je navelo da pronadjem pravi dragulj u ul. Majke Jevrosime br 30. Tamo leži dooobro sakriven Muzej automobila koji mi je pokazao da je i Beograd bio svet.

U javnoj garaži u centru grada smešteno je pravo blago. Ušli smo unutra kao da smo pozvani na neku tajnu žurku. Mali diskretni znak koji vidite tek ako dobro zakrivite glavu kaže vam da ste na pravom mestu.

Unutra prvo morate da se naviknete na mrak, i kad platite kartu, put vas vodi do garaže.

Tu postoji jedan stepenik ali samo jedan a to nije ništa za nas zavisnike od “adrenalina” i “Voila” tu ste.

Ulickani, uglančani, ne znam kojim bih vam opisom dočarao ‘ljubimce’ Bratislava Petkovića koji je ove primerke brižljivo sakupljao, servisirao i doveo do savršenstva.

Kao da su sad sišli sa trake. Bolje što ne znam u kakvom su stanju pre bili. Pokvarilo bi čaroliju.

Iako ovi ‘lepotani’ sada zaradjuju svoj hleb kao glumci, nekada su bili ponos i dika svojih vlasnika.

Kako i ne bi ako znate priču o prvom automobilu u Beogradu. 1903. godine, ugledni beogradski trgovac i bankar Boža Radulović rešio je da uveze prvi automobil u Srbiju.

U to vreme bila je praksa da proizvodjac pošalje svog šofera zajedno sa kolima koji ima zadatak da u roku od 45 dana obuči budućeg šofera za upravljanje vozilom. Zato se budući vlasnik obratio Sretenu Kočiću koji se bavio veoma osteljivim zanatom i s toga bio prepopoznat kao čovek sa mirnim rukama koji je poslat na obuku i tako je rodjen prvi šofer u Srbiji.

Njegova dokumenta takodje možete videti u obližnjoj vitrini.

Kada je auto stigao, nemački šofer je bio taj koji je napravio prvu vožnju kolima po Srbiji dok se narod čudio a poneko se i krstio.

Tri godine kasnije ponosni vlasnik prvog automobila u Srbiji je bankrotirao ali je otvorio vrata drugima da požele isto. Ne može se reći da je Srbija onog vremena bila automoto sila ali i ono malo automobila rekvirirala je vojska tako da od auto parka ništa nije ostalo.

Prvi šofer Srbije, Sreta Kostić, menjao je gazde, pa je tako od 1911. do 1915. bio lični šofer kralja Petra I Karađorđevića, a automobil koji je ušao u istoriju išao je od vlasnika do vlasnika i poslednji put je viđen u Skoplju gde mu se gubi svaki trag.Kraljica Marija Karadjordjevic je takodje bila strastveni vozač.

Šetam se dalje i divim se. Ima ponešto i iz naših vremena. Ko je gledao Mućke odmah će prepoznati Del bojev-og trotočkaša sa leopardovim sedištima.

Kako je on dospeo ovde nisam uspeo da saznem, i to je možda jedino što bih zamerio, što svaki auto ima svoju priču koju treba ispričati.

Možda kasnije kada se muzej preseli na bolje mesto, kako nam reče ljubazni vlasnik, koji je, kad smo odlazili, za mene otvorio glavna vrata koja se otvaraju samo za njegove ljubimce. Osećao sam se kao VIP persona.

Tu su i nezaobilazni Titovi mercedesi, Jedan od njih je radjen u seriji od samo 55 primeraka.

Naravno da ga je “najveći sin naših naroda” posedovao. Nekad ih je menjao za kadilake.

Tu je i stara pumpa za benzin iz 1938 god napravljena za izložbu automobija na beogradskom sajmu.

Ništa naročito danas ali ako znate da se u ona vremena benzin kupovao u apoteci u malim flašama i bio izuzetno skup, onda svaka benzinska pumpa dobije i na te kakvom značaju.

Automobili su po prvi put sklapani na pokretnoj traci što je omogućilo da se svakih 40 sekundi proizvede po jedno vozilo.

Sredinom 20 –ih godina automobil je u Americi postao masovna pojava tako da je samo u SAD krstarilo 80% svih automobila sveta. A skoro svaki peti amerikanac je posedovao automobil.

Treba znati i da je sedište Muzeja u zgradi koja predstavlja karakterističan spomenik tehničke kulture vremena u kome je nastao. Pod nazivom Moderna garaža, izgrađena je 1929. godine kao prva javna garaža u centru grada, po planovima ruskog arhitekte Valerija Staševskog. U njoj su bili smešteni i automobili učesnika prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke, održane 3. septembra 1939.

Pa da vidimo šta još tu ima:

“Buick Opera Coupe” iz 1928 god. Samo 11 ovih primeraka je bilo izvezeno iz SAD a samo 2 su stigla do Evrope. Jedan Bjuik je u Švedskoj a drugi je u našem Beogradu, pred vama.

Koštao je kao vila u najskupljem delu grada.

Prve sportske automobile za pokazivanje uvezli su diplomate koje su službovale u nasem gradu kao sto je “Jaguar 340”, prvi sportski model sa četvora vrata ili prvi “Porsche 356.

Imamo i “Ford T” primerak iz 1925 koji se prvi u svetu serijiski proizvodio.

Zatim ” Lancia” iz 1929, već je bila 20 god ispred svog vremena. Prva je imala ugradjenu bregastu osovinu(camshaft) kao i kočenje na sva četiri točka. U stvari, toliko je brzo kočila da je trebalo staviti neku vrstu upozorenja za druge vozače.

Formula DMB, Jugoslavija, 1969 koju je pokretao Fićin motor, izradjena od aluninijuma i bila teška svega 380kg, sa maks brzinom od 160 km na čas. Primerak srpske formule 1 koji je slavno propao jer kvalitet srpskih tadašnjih puteva nije dozvoljavao trke dok je brzina ovih vozila bila velika za gradske ulice.

Šta je bilo posle?

Nisam fan automobila ali i ovakav laik kao ja može da kaže da su ovi primerci izuzetni.

Vozim se u kombiju starom 20 god a i kolica mi već ulaze u “pubertet”. Pošto smo već utvrdili da se “vezujem” za stvari moze biti da sam i ja neki kolekcionar.