Ovde morate ciljano doći. Nije baš usput. Kad se zaletite posle srpsko-makedonske granice, naravno, dozvoljenom brzinom, dodje vam teško da sidjete sa autoputa i krenete ‘blago’ krivudavim putem ka ovoj destinaciji…
Ipak, put je bolji nego što sam očekivao a Ohrid je vredan svakog truda…
Ohridsko jezero
Nakon što bacite kofere u sobu svi putevi vas vode ka jezeru.
Kao prvo, jako je duboko, na pojedinim mestima izmerena je dubine od 288 m što ga čini najdubljim u Evropi.
Ovde živi i čuvena ohridska pastrmka kao i mnoge druge vrste, ovde nastaju i ohridski biseri i veoma je lepo i čisto.
Oko jezera smestio se grad kao potkovica koji je jako star i ima svoju priču.
Gledanje u vodu je najjači brend Ohrida. Nekima, kao što je ovaj gospodin, ovaj pogled služi za maksimalno ‘opuštanje’.
Kada imate ovakav pogled padaju vam svakakve ideje na pamet. Na primer da otvorite restoran, postanete pop pevač ili da budete prvi astronaut u kolicima…
Sa ovog mola je verovatno nastala većina slika kojima se diči Ohrid.
Najbolji pogled na celo jezero je baš tu, bio je čitav red ljudi ispred mene ali je je vredelo sačekati.
Društvo su mi pravili labudovi potpuno naviknuti na turiste koji im bacaju nešto od ‘grickalica’ (smoki, čips, grisine… itd). Zavisi od toga ko je sa čime doputovao.
Zanimljivosti Ohrida
Ohrid je dobio ime od reči ‘vo hrid’ što znači na brdu. Nije ni čudo ako se zna da je 80% Makedonije pod planinama.
Jedino Crna Gora ima veći procenat. Tako kaže Google a ono što je meni jedino bitno je da je dobrim delom ravan i lep za šetnju.
Posebno mi se dopala arhitektura koja je karakteristična za Ohrid.
Šteta što ceo nije takav jer razne sile su ovuda prolazile i sve su se nadmetale da ostave svoj uticaj.
Ovaj balkansko-orijentalni stil se nalazi na mnogim ohridskim razglednicama.
Kažu da je ovde nekad bilo 365 crkava za svaki dan po jedna.
A ima i džamija. Nije ni čudo što ga mnogi smatraju za “Jerusalim Balkana”.
Ima onih koje su must see ali većina je okovana teškom kaldrmom što je veliki neprijatelj nama točkašima.
U centru grada, vlada šarenilo svega i svačega.
Tu se kupuju čuveni ohridski biseri u proverenim radnjama. Mi smo se zadovoljili sa dva para mindjusa za ženske članove ekipe.
Ponosna gazdarica me je zamolila da slikam njen lokal što smo i učinili.
Ohrid je pun sitnih detalja koji svaku šetnju čine drugačijom. Jedan od njih su i ohridski fenjeri koji veoma liče na arhitekturu klasičnih kuća Ohrida.
Šetnja Ohridom može da bude onoliko dugačka koliko vi želite.
Mojim šetnjama komanduju arhitektonske barijere ili moj stomak. Zato, kada je vreme za užinu to se ne preskače, pogotovu što sam znao šta ću da probam. U prvoj poslastičarnici u centru tražio sam salep.
Ne kažem da je to baš makedonski specifikum ali tutnjale su ovde razne sile tako da se i ovaj napitak odomaćio. Zamislite veoma redak griz koji možete da popijete dok vam u nos ulazi miris cimeta i svih mogućih nijansi vanile. Kasnije sam saznao da se pravi od jedne vrste orhideja i da je dobar za kašalj.
Svaka šetnja mora da se završi. Pošto svako ima svoje mišljenje, imam običaj da pitam lokalce gde da jedem. Iako cene u kafanama stalno rastu, zapravo su vrlo pristupačne pa možete slobodno da nabacite koju kilu. Trbušnjaci nisu više u modi.
Kada smo ušli u restoran dobili smo mesto pored prozora ali i svetlo od kojeg smo pozeleneli.
To je neki ugodjaj namerno jer je od toga jezero dobilo nestvarno plavu boju.
Pre nego što smo naručili, dobili smo za dobrodošlicu ovo. Vruće lepinje i namaz od koga smo pali u trans.
Kasnije sam saznao da je to makalo, makedonski tradicionalni apetizer od belog luka, limuna i ulja. Svaka regija ima svoju verziju, sa paprikama, orasima, krompirom….. Svaka domaćica u Makedoniji, ako hoće da se uda, mora da zna da spremi makalo i da bude tako dobro umućen da ne sme da ispada iz tegle. Ne treba da napominjem da smo sve počistili, mažući ga na vruće lepinje i da se nestvarno dobro slaže sa skopskim pivom. Naravno, dobro je kada ga svi jedu. U stvari onaj ko ga ne jede sam je kriv zbog kasnijih teškoća u komunikaciji.
Posle ovakvog predjela naručio sam i dobio ohridsku pastrmku. Konobarica nam je objasnila da je drugačija i izgledom i ukusom od standardnih. Neverovatno dugačkim noktom pokazala nam je tri crvene tačkice na ribi i poentirala da se po tome prepoznaje ohridska. Verovali smo joj na reč.
Nisam stručnjak ali bila je veoma ukusna a ja sam skinuo još jednu stavku sa svoje ‘to do’ liste.
I nešto o hotelu…..
Lift je bio suviše dobar da bi sve bilo potaman. Znao sam da nas negde čeka nagazna mina. Ovo nije prihvatljivo kupatilo za invalide.
Pitali smo dvesta puta ali eto, hodajućima to nije ništa. Medjutim mi smo stari majstori da bi nas ovo omelo da doživimo Ohrid na pravi način.
Ispratili su nas sa kraljevskim doručkom, koji ulazi u cenu noćenja, tako da im je sve oprošteno.
Zaključak
Ohrid se trudi.
Poznavaoci kažu da se ništa nije promenilo poslednjh 50 god. Ja ne znam. morao bih ponovo da dodjejm za 50 god. U svakom slucaju bilo mi je lepo.
Putovao i uživao,
Marko Veličković
